Ova priča ima početak ali ne i kraj.
Obilazeći brojne restorane shvatio sam da postoje mesta i ljudi koji hrani daju neku dodatnu emociju, tako da i sasvim “obična jela” imaju neki drugačiji ukus. Razmišljao sam šta je to što je potrebno da bih i ja sam mogao da napravim neko sasvim specijalno jelo. Probao sam nekoliko recepata, uključio google, online recepte, našao čak i stari kuvar moje majke, ali… nešto je nedostajalo. Jela nisu čak ni približno bila ista kao ona koja sam probao u svom detinjstvu ili u nekim sasvim, rekao bih, nepoznatim restoranima, gde sam se prijatno iznenadio… a onda jednog dana, vratio sam se sa posla kasno predveče, gladan, bez neke preterane želje da spremim nešto specijalno za večeru.
Ređam par slajsova pršute, lagano sečene Gaude, čeri paradajza i masline punjene fetom(dobih ih od prijatelja da probam “specijalitet”), prelijem sve hladno ceđenim maslinovim uljem i posuh trunkom origana. Svakim zalogajem bude mi se sva čula, ocećam blago uzbuđenje, ispijam gutljaj crvenog vina i to je to, shvatam da za savršen osećaj nije potreban ni vrhunski kuvar, ni savršeni recepti niti postoje neotkrivene tajne, potreban je trenutak i malo strasti, malo one strasti kojom moj prijatelj masline puni fetom, kad “majstor” suši pršutu ili vinar pravi vino ili neko ko u svemu tome ume da uživa.
Večeras sam to bio ja.
L. M.